Uspeh ima mnogo lica, ali nas je društvo ubedilo da priznajemo samo onaj koji se ostvaruje u karijeri. Rezultati u ostalim životnim ulogama se odavno podrazumevaju. To nas je dovelo u nepravednu situaciju, gde je kritičarka u nama glasnija od mentorke, prijateljice i negovateljice.
Kada sam 2013. godine postala mama blizanaca, dečaka i devojčice, teško mi je bilo da procenim trenutak kada ću se vratiti u svet rada. Pošto sam i par godina pre toga bila bez posla, nisam se imala ni kome vratiti. Devastirana privreda nije tražila inženjere biotehnologije. Shvatila sam da je prekvalifikacija rešenje, ali mi životni trenutak nije bio povoljan.
Savremeni poslovni svet je dinamično mesto, gde znanje zastareva za pet do sedam godina sa tendencijom ubrzavanja ciklusa. Za to vreme, ako ne idemo u korak sa informacijama, i zaustavimo se u ličnom i profesionalnom razvoju, šanse da dođemo do željenog posla se smanjuju. I kao da to nije dovoljno, motivacioni govornici nas svakodnevno opominju da se ne služimo izgovorima, vadeći iz rukava primere osoba koje su pod najtežim okolnostima postigle fantastične rezultate. Koncept „razmišljaj pozitivno i budi na visokoj vibraciji“ se usadio i u prijateljske savete, pa sve češće imamo osećaj da pričamo sa robotima, a sve ređe potrebu da podelimo ono što nas tišti.
Neoliberalizam propagira da ako imate upornost, veštine i znanje možete postati sve što želite. Ljudi i znanja su vam dostupni jer fizička distanca više nije prepreka. Ne uspete li, sami ste krivi. Danas se i od hobija prave veliki biznisi. Izazov sebe i pomeranje ličnih granica je zavodljiv zalogaj modernog sveta.
Shvatila sam da moram da zasučem rukave i postignem rezultate. U periodu od nekoliko godina radila sam honorarne poslove od kuće, objavila knjigu poezije, učestvovala u kulturnim manifestacijama kao izvođač i moderator, imala publicitet, prekvalifikovala se i stekla zvanje PR menadžera, prošla program za lični razvoj, bavila se mrežnim marketingom, otvorila Agenciju za PR, marketing i komunikacije, itd. Sasvim dovoljno da priznam uspeh. Ili možda ne?
Kritičarka u meni je dugo vladala i nju su interesovali samo rezultati. Nije se obazirala na širi okvir situacije u kojima se oni ostvaruju. Vrlo često nije bila ni realna u postavljanju ciljeva. Odgoj dece, posvećenost razvoju njihovog samopouzdanja, renoviranje kupljene kuće, dnevne obaveze održavanja i kuvanja, posvećenost partneru, spoljna doteranost, kardio treninzi, negovanje prijateljstva, podrška roditeljima i potreba za umetnošću, delovi su mog točka života, koji su bili inženjerskom preciznošću uravnoteženi. Bila sam sigurna da čvrsto držim uzde munjevito brze kočije koju su vukli materinstvo i ambicije, kao dva trkačka konja. Shvatila sam da savremenu ženu tišti razapetost između želje da ostvari svoj pun potencijal služeći čovečanstvu i zadatka za koji ju je predodredila priroda – da služi porodici. Današnja žena je kao zakočena raketa na paljenju. Kada sam se i sama tako osećala, pomisao na priču Mileve Ajnštajn je uspevala da me na kratko umiri.
Mentalni napor da se ispune i tuđe i lične potrebe je izazivao prenapregnutost čitavog mog imuno sistema do tačke pucanja. Slomljene delove sam presložila i napravila novu celinu. Odlučila sam da ućutkam kritičarku, a reč dam mentorki, prijateljici i negovateljici. Mentorka podržava moju odgovornost da sopstveni život uzmem u svoje ruke. Međutim, za razliku od kritičarke, ona ceni svaki rezultat jer ga posmatra u širem okviru, zbog svih uloga i obaveza žene koja želi da bude uspešna i srećna. Mentorka ne osuđuje, već podučava, ukazuje na prirodu tržišnog okruženja, motiviše i nagrađuje.
Prijateljica me prihvata čak i kada ne uspem. Podseća me na moju ličnu moć, ranije pobede i autentičnu prirodu bića. Kaže da je u redu biti osetljiv jer je čovečanstvu to potrebno. Negovateljici sam dala pravo da me vaspitački opomene svaki put, kad dođem u iskušenje da se iscrpljujem. I poslušam je kada kaže: „E, sada je dosta! Vreme je za umetnost.“
Postavljam sebi jedno kritičko pitanje. Pored uspešnih žena, kojima se društvo divi što uvežbano hodaju po žici, žonglirajući obavezama privatnog i poslovnog života, da li sam i ja ličnim primerom, u svom mikrookruženju, doprinela da se mame bez posla osećaju manje uspešnim? Šta ako im je svo to motivisanje i savetovanje zapravo kontraproduktivno? Možda bi trebalo da malo više pričamo o nematerijalnim manifestacijama uspeha i odamo priznanje ženama koje svakoga dana ostvaruju mentalnu pobedu nad nametnutom rutinom.
Mnogo je lakše postići uspeh kada ne morate da budete prekinuti sto puta, da biste umirili dete, nahranili ga, presvukli, popravljali načinjene štete, čistili nered, sprečavali povrede…I zato, drage mame, pre nego što uzmete sebe „zdravo za gotovo“, svaki svoj rezultat i uspeh propustite kroz filter okolnosti pod kojima ste ga ostvarile.
