Intervju: Marijana Savić, direktorka NVO Atina
NVO Atina je nevladina organizacija koja se godinama bavi programima zaštite i socijalnog uključivanja žrtava trgovine ljudima i ostalih oblika eksploatacije. Ti programi podrazumevaju zaštitu žrtava, podizanje kapaciteta, psihološku i pravnu pomoć, privremeni smeštaj, podršku pri rešavanju građansko pravnog statusa i čitav niz različitih oblika podrške. Jedan od njih je i socijalno preduzetništvo, iz koga je nastao Bagel Bejgl, koji „možda liči na još jednu radnju u kraju, ali to nije“. Sa direktorkom NVO Atina, Marijanom Savić razgovarali smo o ekonomskom osnaživanju, socijanom preduzetništvu i naravno Bejglu.
Kada, zašto i na koji način je nastala ideja o osnivanju Bejgla?
Mi u Atini dugi niz godina radimo sa mladima, ženama, decom, devojkama koji su bili žrtve neke vrste eksploatacije, nasilja, ili u nekom riziku od nasilja. Uglavnom je reč o žrtvama trgovine ljudima, ali i o nekim drugima. Imamo programe socijalnog uključivanja, sigurnu kuću za žene žrtve trgovine ljudima, koja je jedina takva na teritoriji cele Srbije, pružamo pravnu i psihološku pomoć, kao i zastupanje na sudovima, jer kada je reč o nasilju žene se suočavaju sa dugogodišnjim i vrlo traumatičnim sudskim postupcima. Takođe, s obzirom na to da radimo sa mladima koji su pripadnici osetljivih grupa i neretko nemaju nikakav rešen građansko-pravni status (nemaju nikakva dokumenta ili su im oduzeta dokumenta), rešavamo i te probleme sa njima i pomažemo im da reše grašansko-pravni status. Tokom svih ovih godina napravili smo saradnju sa školama, zbog toga što je to neophodno kao preduslov da steknu obrazovanje kako bi mogli da budu konkurentni na tržištu rada. Osoba u krajnjem slučaju treba da postane i ekonomski nezavisna, kako bi mogla da kontroliše svoj život i da donosi neke informisane odluke, odluke koje se nje tiču. Tako da smo mi vremenom osmišljavali alternativne obrazovne programe i programe koji se odnose na njihovo zapošljavanje i posizanje ekonomske nezavisnosti. U saradnji sa privatnim sektorom sprovli smo brojne uspešne projekte – neke žene su se zaposlile, neke žene su prošle različite prakse, imale su prilike da rade u timu, ali je sve to bilo ad hoc. Zbog toga smo u jednom trenutku odlučili da osnujemo naše preduzeće koje bi moglo da bude prvi korak ka ekonomskoj nezavisnosti za sve naše korisnice – ukoliko nemamo neku alternativu, neki obrazovni program, ili praksu, da uvek mogu god nas da se zaposle.Ali ono što je najvažnije da obezbedimo održivost naših programa – programa zaštite i podrške za žene i decu žrtve trgovine ljudima.Tako da smo razmišljale šta je to što volimo da radimo – dosta stvari se vrti oko kuvanja, mi svi volimo da kuvamo, a razmišljale smo i šta je to čega nema u Srbiji, šta može da obuhvati više zanimanja u jednoj proizvodnji, jer smo hteli da se bavimo proizvodnjom i da bude nešto novo i zabavno i onda smo smislili da to bude Bejgl.
S obzirom na to da je u pitanju socijalno preduzeće, koliko je teško da se kao takvi razvijate, poslujete i opstajete na tržištu? Da li je poslovanje socijalnih preduzeća “lakše” u odnosu na “obična” preduzeća i kakve su razlike?
U suštini je teže, jer naša misija nije samo da se zaradi novac nego i da se podrže osobe kojima je pomoć više nego neophodna, koje nisu imale prilike da steknu neo obrazovanje i edukaciju, samim tim naša misija je da kroz naše preduzeće stvorimo i omogućimo ženama koje nisu imale mogućnost da steknu obrazovanje, da rade, da zarade.
Ja se nadam da ćemo u naredne 2-3 godine imati i profit koji će biti značajan za organizaciju da nastavi svoje funkcionisanje. Dosta je teže, jer mi moramo da razmišljamo i o tom aspektu.
Zbog misije i zbog onoga što radimo mi smo registrovani kao socijalno preduzeće, ali formalno pravno to je preduzeće – niti imamo bilo kakve beneficije, niti bilo kakve mere koje možemo da koristimo pri zapošljavanju teže zapošljivih lica, niti bilo kakve odbitke od poreza Ono što je ključno i zbog čega smo se mi opredelili za ovaj format jeste što je to najčistija veza između organizacije civilnog društva i preduzeća. Mi kao ATINA smo osnivači i vlasnici preduzeća, što je bilo vrlo neobično za naš pravni sistem, ali uspeli smo to da uradimo.
Šta je najvažnije da bi jedno socijalno preduzeđe uspešno poslovalo?
Bitna je spremnost osoba koje su uključene u to da dosta toga žrtvuju i to neki duži vremenski period, da iscrpe sve svoje vreme i resurse kako bi nešto prvo započelo, a posle se održalo neko vreme i treba doneti odluku da je to iskorak a nečemu drugačijem i ka nečemu održivom. Poenta uspešnog programa je da smo spremni, da imamo i strpljenja i veštine i snage u nama i rešenost da to uspe.
Kakvi su planovi za poslovanje Bejgla u budućnosti?
Mi sigurno planiramo da širimo našu priču i naše preduzeće. Mi smo se sada proširili i pravimo i ketering, pravimo mini bejgle i stvarno nam je ponuda sve veća i kvalitetnija. Trudimo se da nam raste kvalitet proizvoda. 23 žene su prošle praksu u Bejglu, neke od njih smo angažovali na privremenim i povremenim poslovima, a ono što je najvažnije je da su sve sposobne da se zaposle u bilo kojoj uslužnoj delatnosti. Naučile su da rade u timu, naučile su da rade u prodaji, a paralelno sa tim smo uspeli da imamo nove klijente, da zadržimo stare, da proširimo ketering ponudu, da proizvedemo bejgl koji bi se prodavao kao takav u super marketima. Nastavićemo da gradimo i dobre odnose sa privatnim sektorom, jer to može da bude ključni faktor, naročito kada je u pitanju saradnja sa većim firmama koji imaju stalnu potrebu za novim radnicima i radnicama. Suština je da se stiču nova iskustva. Mi smo našim korisnicama podrška i kada gube poslove – ključno je da ne dođe do demotivacije, da se nastavi dalje, da uočimo šta nije bilo u redu, da li su zaista preuzele odgovornost… I radne navike se uče, ali neko nije imao priliku ni da radi ni da uči.
Poznato je da osim Bejgla sprovodite i neke druge programe za osnaživanje svojih korisnica. Jedan od njih je “Sama oblikujem svoj život”. Šta nam možete reći o ovom program,kao primeru dobre prakse?
To radimo već nekoliko godina, ali ovako strukturisano smo krenuli pre nekoliko meseci. Korisnice naših programa koje su voljne, žele, imaju talenta osmišljavaju i proizvode različite gedžete, nakit, priveske, po narudžbini neke korporativne poklone i izlaze na tržište sa njima. Pre 7 godina, kada smo krenuli sa tim, ovaj program je imao pre svega terapeutsku svrhu, sada je to preraslo i u nešto više – žene se sastaju dva puta nedeljno, druže se, zarađuju od svog rada, mogu svašta da nauče, stiču se novi socijalni kontakti. Neke od njih i prodaju taj nakit, zarađuju novac od toga. To nisu neke ogromne pare, ali sigurno iznose koliko i socijalna pomoć u Republici Srbiji mesečno. Suština celog programa i ekonomskog osnaživanja je da mi njima pomognemo da budu dobre sa sobom i da sebe predstave na najbolji mogući način.
Šta društvo, zajednica, država, prema Vašem mišljenju mogu učiniti da pomognu u procesu ekonomskog osnaživanja žena i pripadnika/ca osetljivih grupa?
Država mora da donese neke mere da bi se ljudi lakše uključivali na tržište rada, da olakša zapošljavanje. Jako je teško na primer zapošljavati na dnevnicu. Kada je reč o teško zapošljivim osobama, trebalo bi da postoje neke olakšice za poslodavca, jer je mnogo više potrebno uložiti u treninge. Definitivno bi preduzeća koja zapošljavaju teško zapošljive osobe, obezbeđuju im praksu i edukaciju, mogla da imaju malo drugačiji tretman i određene olakšice, na primer u javnim nabavkama. Postoji tu mnogo stvari koje se mogu uraditi. Jasno je da država nema neka velika budžetska sredstva, ali jasno je da postoje i neke druge stvari, osim budžetskih sredstava koje mogu da budu iskorišćene u ove svrhe.
Razgovarala: Danijela Pejatović